Prenosimo Vam, za sada, početni (da kažemo uvodni) deo knjige "BRAVAR JE BIO BOLJI", autora Stevana Mirkovića, generala JNA u penziji, osvedočenog komuniste i jugoslovena, predsednika Upravnog odbora Jugoslovenskog centra za samoupravljanje, nacionalnu ravnopravnost i nesvrstanost - CENTAR TITO. Iz ove knjige, na stranicama ovog sajta, biće objavljeno više delova. Priredio: Janko

                     "BRAVAR JE BIO BOLJI"

                                   (prvi deo)

Ovaj već kultni beogradski grafit odnosi se na vreme posle 1991. godine. Njegov pisac se precizno opredelio — Tito i njegovo vreme nisu "za staro gvožđe"! On ističe suštinu zahteva svakom političkom pokretu: da život bude bolji. Ako ljudi bolje žive — pokret je uspeo. Ako to nije slučaj ili žive lošije — pokret je "mlatio praznu slamu", što je slučaj sa našim vladajućim partijama od 1991. naovamo. Nije društveni sistem dobar zato što ima više partija (300 partija u Srbiji 2004.!). Naprotiv, može imati i jednu (SKJ) pa da odgovara većini ljudi. U našem jednopartijskom sistemu najsposobniji su imali veće šanse da se probiju na vrh upravljačke lestvice nego u višepartijskom jer procedura izbora i društvena selekcija kandidata nisu propuštale škart. Zašto su ljudi u SFRJ izlazili masovno na izbore? Ne toliko zbog predizborne propagande, koje zapravo nije ni bilo u smislu današnjeg jeftinog sajma "šarenih laza", već zbog boljeg života koji je bivao još bolji posle svakih izbora! Naravno, SKJ nije sebe smatrao "večnim" i brzo je svoju ulogu počeo da prepušta samo¬upravljanju, možda prerano, obzirom na spoljne uslove.
Istinitost ovog grafita potvrdili su rezultati dva opsežna sociološka istraživanja u Srbiji (Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Pravnog fakulteta u Beogradu iz 1999. i 2000. godine), urađena uz učešće više desetina naučnih radnika, čiji su rezultati objavljeni u beogradskim novinama Danas i Glas javnosti. Tako su se misli "čoveka sa ulice" i nalazi nauke našli "na istim talasima".
To potvrđuju stalno i sve dnevne, kratkoročne ankete javnog mnjenja u kojima hiljade ljudi u svim jugoslovenskim republikama ne krije nostalgiju za SFRJ ("Marten Board International" u Beogradu, "Nacional" u Zagrebu, obe 2004.). Osamdeset odsto Makedonaca misli da im je život u SFRJ bio bolji nego danas, (anketa Međunarodnog republičkog instituta, 2004.). Na referendumu u Dimitrovgradu građani su odbili da gradu vrate ime Caribrod.
Sve više istinu o Titovom dobu potvrđuju, često nehotično, i političke partije i pokreti, koji su svojevremeno na njega i komuniste bacali "drvlje i kamenje". Tako će se, prvo SPO a onda DOS, diskvalifikujući vladavinu SPS, pozivati na dobro stanje osamdesetih godina u našoj zemlji. To će činiti i DSS kritikujući DS, a Pokret Snaga Srbije činiće to najotvorenije ove godine. I to tako uverljivo, da se čovek zapita: nije li on u to vreme bio na čelu države?
Tito i SKJ su najuspešniji politički pokret u istoriji jugoslovenskih naroda i narodnosti. Ostvareni progres i modernizacija države i društva sa samoupravljanjem, koje ima epohalni značaj pre svega zbog novog uzleta ljudskih prava i sloboda, tadašnji moral i humanizam, solidna egzistencija većine stanovništva, mir u zemlji i međunarodni ugled nisu dostignuti još nigde u svetu. Ako danas, posle očito neuspelog državnog i društvenog projekta započetog 1991, kažemo "Bravar je bio bolji", to nije vraćanje u prošlost već "u dobra stara vremena" iz bede u kojoj radnici danas žive.
Sa Titom i SKJ stigli smo se na sam svetski vrh. Bili smo, iako po broju stanovnika i veličini teritorije mala država, jedna od najuglednijih i najuticajnijih zemalja u svetu, zahvaljujući našoj borbi protiv fašizma u II svetskom ratu, socijalističkom samoupravljanju i nesvrstanoj spoljnoj politici.
Antikomunizam na jugoslovenskom prostoru nije uspeo da izbriše tragove socijalizma. Tita, SKJ i Jugoslavije nema više - ali oni žive u svesti Jugoslovena. Mnogo je još Jugoslovena, komunista i samo¬upravljača, jednom rečju titoista, ali su rasuti, neorganizovani i pasivni. Ipak, aktuelne ankete o Titovom vremenu pokazuju da prolazi vreme nostalgije. Počinje okupljanje titoista radi odbrane nasleđa SFRJ dok ga mangupi na vlasti nisu potpuno straćili - sve prodajući strancima. A prvo su im prodali dušu!
Da radnici i Jugosloveni ne misle da život provedu samo u sećanjima na lepe dane socijalizma pokazuju svakodnevne bune, demonstracije i štrajkovi nezaposlenih ili slabo plaćenih radnika i nezadovoljnih seljaka i Jugoslovena prognanih iz svog zavičaja. Pomenuti grafit sve više dobij a smisao revolucionarnog pokliča, natpisa na crvenom barjaku, stiha proleterske himne. Rezultati ovog stalnog bunta, koji obuhvata većinu radnika i seljaka, ne odgovaraju energiji uloženoj u njega. Žarišta bunta su spontana i izolovana i vlast ih lako gasi, jedno po jedno, ne strahujući mnogo jer ne ugrozavaju osnove sistema, o čemu se posebno "brinu" državni sindikati. Sindikalni lideri, kao i lideri politician stranaka, su pioni domaćih i stranih kapitalista. A i NATO je tu — ako zatreba! Ne jure džabe sadašnje političke elite u NATO "k'o muve bez glave".
Sve to nemoćno posmatraju sa strane usamljene i marginalizovane komunističke organizacije i grupe iz nekadašnjeg dvomilionskog SKJ.
Izolovane bune su kao laki povetarac. "Samo bujica gneva i mržnje moze da iščupa duboke korene nepravde i zla." (Ivo Andric).
Da su bune jedna bujica, od restauriranog kapitalizma u jugoslovenskim zemljama ne bi ostao "ni kamen na kamenu"!
Građanska klasa i građanske partije, od dolaska na vlast 1991, nisu imale nijednog ozbiljnog sukoba sa industrijskim radnicima i zemljoradnicima. Najviše muka su im zadavali zdravstveni i prosvetni radnici, koje su oni resavali bez većih problema.
Ali su veliki građanski protesti bili redovna pojava. To nije bio klasni sukob već međupartijski. U Srbiji to pokušavaju da krste revolucijom ali ne ide. Kakva je to revolucija u kojoj jednu pljačkašku partiju (SPS) smeni druga ista takva (DOS)??! Režim koga obori duvanje u pištaljke nije ni trebalo da postoji. Ni ovaj posle njega nije jači — glavne su mu snage van zemlje. Dok one stignu, radnici ga mogu "počistiti"!
Sukob radnika i kapitalista i nije glavna karakteristika aktuelnih društvenih kretanja u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ti procesi su ušli u zapadnu društvenu kolotečinu. Radnici su "izbaceni iz igre". Vodi se među-partijska utakmica iza koje stoje interesi razlicitih građanskih slojeva. Igra se za novac. Najpre su "istrčale na teren" partije postsocijalističkih kapitalista (kao SPS) a zatim ostale.
Ali, i radnici i zemljoradnici koji demonstriraju sa kartonskim suncobranima, sendvičima i čegrtaljkama ill "džedže" na raskrsnicama puteva pored parkiranih traktora neće ništa uraditi. Od te šetnje ili obustave saobraćaja rezim nema nikakve štete jer saobraćaja i nema! Kada strajkačima budu u rukama budaci i motke — onda nek' se čuva. A stvari idu u torm pravcu. Radnici i zemljoradnici su spremni — čeka se tribun!
Zato je grafit istovremeno i poziv radnicima i seljacima da stvore svoju jedinstvenu radnicku partiju — "partiju bravara" i svoj sindikat, objedinjujući radničku borbu u svakoj jugoslovenskoj republici, a onda i zajedničku.
Iako je velika armija marksista, naučnih radnika i teoretičara socijalizma 1991. izgubila kompas i odlutala u raznim pravcima, najčesce u rezignaciju i apatiju, jedan broj intelektualnih radnika, snalazeći se kako ko zna i ume, ostao je i deluje na Titovom kursu. Ako bi ovi ljudi, vični teoretskom poslu, kao tim, sabirajući iskustva društvene prakse 1941-1991. i uz misljenje radnika o torm dobu, teorijski spoznali to vreme i formulisali strategiju i taktiku borbe radnika za bolji život, to bi, sada spontani i razuđeni radnički bunt, moglo učiniti svesnom i organizovanom snagom, sposobnom da se uhvati u koštac vladajućim režimima! Oni su, kao so hlebu, potrebni radnicima!
Članak "Bravar je bio bolji" je jedno mišljenje, pokušaj da se makar nešto, ali konkretno, učini u tom pravcu. Sve što je u njemu napisano nije nostalgija za lepom prošlošću. On je prvenstveno poziv na pobunu siromašnih protiv gojaznih jer nema drugog načina da se uspostavi vladavina naroda. Samo revolucija.
Do 1941. smo bili lopta koju su velike sile šutirale. Tada smo i mi počeli da "igramo fudbal" i postali svetska sila. Sada smo ponovo lopta. Zaigraćemo mi fudbal ponovo. I onaj pravi i ovaj!,...